Bila je imenjakinja sa svojom majkom, ali je ubrzo dobila nadimak Minjon. 'Minjon' Marija je postala jedna od najlepših princeza Evrope. Osim što je bila lepa, bila je i veoma obrazovana – školovala se po najprestižnijim školama, a pored rumunskog, govorila je tečno engleski, nemački i francuski jezik. Za vreme Prvog svetskog rata radila je sa majkom u bolnici, negujući ranjenike. Kada se udala se za jugoslovenskog kralja 'ujedinitelja' – Aleksandra Prvog Karađorđevića, ubrzo je progovorila i srpski jezik. Savremenici kažu da je ona bila sve što je narod u tom trenutku želeo od vladarke – dobra supruga, požrtvovana majka, vredna domaćica i dostojanstvena kraljica koja je za svakoga imala blagu reč. Kažu da je omiljenost u narodu počela da stiče i pre samog venčanja, kada je sa balkona Starog dvora, nakon što je prvi put došla u svoju novu domovinu, okupljene pozdravila rekavši: „Ja vam od srca blagodarim!” Kraljica Marija i kralj Aleksandar uskoro su postali uzor za sve evropske kraljevske parove. Kraljici Mariji nije trebalo mnogo da svojom elegancijom i prefinjenošću kupi srca dama Beograda. Ali i više od toga ... nju su volele i obične žene, građanke, podjednako kao i seljanke, a ona im je vraćala otvarajući škole, bolnice, obdaništa i poklanjajući novac dobrotvornim udruženjima. Osnovala je dobrotvornu organizaciju Kolo srpskih sestara, a vrednim, siromašnim đacima pomagala da nastave školovanje.

Kraljica Marija bila je strastveni vozač. Bila je jedna od prvih žena sa vozačkom dozvolom i veoma je volela lepe automobile. Kraljica je dostojanstveno podnosila svoju bol postavši sa 34 godine udovica sa tri sina, od kojih je najstariji imao 11 godina i trebalo je da postane kralj. U godinama koje su usledile ona je preuzela brigu o Društvu Crvenog krsta, potpisala Povelju o pravima deteta i darovala na desetine humanitarnih organizacija. Kraljica Marija je ličnim sredstvima pomogla zidanje Dečje klinike u Tiršovoj ulici i Instituta za onkologiju. U godinama Drugog svetskog rata koje je sa decom provodila u Engleskoj, za kraljicu Mariju čulo je malo ljudi u okupiranoj zemlji. A ipak, ona je neumorno radila za njih – preko komiteta jugoslovenskog Crvenog krsta i društva „Sveti Jovan“, do kraja 1943. godine zarobljenicima u logorima širom zaraćene Evrope upućeno je oko 7,5 miliona kilograma pošiljki, od čega oko 5,5 miliona kilograma hrane, 30 000 šinjela i kompletne preobuke. I prinčevi Tomislav i Andrej prilagali su za iste svrhe po 1000 funti godišnje. Kako okupator ne bi saznao ko zapravo šalje pakete, kraljica ih je potpisivala kao Marija K. Đorđević. Zarobljeni Jugosloveni znali su ko stoji iza tog imena. Tada je živela je sa sinovima Tomislavom i Andrejem u maloj seoskoj kući na imanju „Stari mlin" kraj Londona. Kada je postalo izvesno da se nikada neće vratiti u Jugoslaviju i kada im je nova vlast oduzela sve privilegije i imanja, porodica se povukla na imanje u Kentu, gde je nastavila da živi mirnim seoskim životom. Sinovi su joj se bavili poljoprivredom, a ona je obavljala kućne poslove i u slobodnom vremenu slikala i vajala. I dalje je slavila porodičnu krsnu slavu 13. decembra – Sveti Jovan Prvozvani, poštovala sve pravoslavne praznike, posebno Božić i Uskrs. Šarl de Gol je 1959. odlikovao velikim krstom Ordena legije časti. Pred kraj života, kraljica kojoj nije smetalo da postane farmerka, ostala je bez sredstava i bila je prinuđena da prodaje nakit. Njen poslednji službeni snimak, urađen je da bi se javnosti prikazala njena izuzetno vredna dijadema, koja je ponuđena na prodaju. Zbog svega što je učinila, ova omiljena kraljica u srpskom narodu zaslužuje da bude zapamćena i poštovana.